Srce kulture leži u njenom pogledu na telo. Upravo taj pogled određuje bitno koju vrstu perceptivnog iskustva kultura bira da vrednuje. Telo prevazilazi okvire u kojima pokušavaju da ga zadrže, ono je uzek nešto drugo nego što mislimo da jeste. Telo je tajna. Telo nije inertno, ono je interaktivno i produktivno. Telo koje nije “omamljeno”, “dehumanizovano”, “degenerisano raznim mehanizmima društva”, proizodi novo, iznenađujuće, nepredvidivo. Ovako shvaćeno telo vidi se kao kreativna energetska forma, odbija da ga uvežu u granice privatno-javno, unutrašnje-spoljašnje, znanje-zadovoljstvo, moć-želja.
Postavlja se i pitanje da li se moramo prikloniti nekom filozofskom, psihoanalitičkom, fenomenološkom, religijskom modelu da bi telo, življeno telo ili slika tela imali smisao?
Naša priča o penisu – falusu dobrim delom je priča o telu koje povori o smislu našeg postojanja. Autori cene da ukoliko se taj smisao izgubi, gubi se i elan života i sve ono što svet čini čarobnim i tajanstvenim mestom. Biti telo znači živeti telo, ali ostaje pitanje kako?
Naša civilizacija uspela je da odnos prema telu svede na medicinsko-sportsku, zabavljačku dimenziju. Temelj ovakvog pristupa telu ogleda se u nastojanjima kako ga izlečiti, kako ga ojačati i kako ga zabaviti, dok čitava polja njegove bogate riznice ostaju netaknuta. Tako se došlo do paradoksa da nauka nikada nije, naizgled, prodrla tako duboko u tajne građe tela, a da ga, u suštini, tako malo razume. Čini se da što ga više posedujemo kao „znanje o mehanizmima i građi tela” sve ga manje imamo. Paradoksi se otvaraju jedan za drugim: medicina, koja čini sve da razume i telo učini zdravim, najviše ga svojim parcijalnim pristupom devitalizuje; sport, čija je svrha da ga ojača i učini savitljivim, gipkim, vitalnim, “dresira” i vežba telo i zahteva: metre, kilograme, sekunde; brojne manifestacije, festivali, igre, telo uvode u tzv. „opušteno stanje i, umesto da se iz toga izrodi srećno i puno postojanja, efekti su suprotni.
Ostaje još jedno pitanje, kako telo vezati za ono što ono već jesge, energiju i informaciju, a da se ono ne dematerijalizuje?
Naša civilizacija uspela je da odnos prema telu svede na medicinsko-sportsku, zabavljačku dimenziju. Temelj ovakvog pristupa telu ogleda se u nastojanjima kako ga izlečiti, kako ga ojačati i kako ga zabaviti, dok čitava polja njegove bogate riznice ostaju netaknuta. Tako se došlo do paradoksa da nauka nikada nije, naizgled, prodrla tako duboko u tajne građe tela, a da ga, u suštini, tako malo razume. Čini se da što ga više posedujemo kao „znanje o mehanizmima i građi tela” sve ga manje imamo. Paradoksi se otvaraju jedan za drugim: medicina, koja čini sve da razume i telo učini zdravim, najviše ga svojim parcijalnim pristupom devitalizuje; sport, čija je svrha da ga ojača i učini savitljivim, gipkim, vitalnim, “dresira” i vežba telo i zahteva: metre, kilograme, sekunde; brojne manifestacije, festivali, igre, telo uvode u tzv. „opušteno stanje i, umesto da se iz toga izrodi srećno i puno postojanja, efekti su suprotni.
Ostaje još jedno pitanje, kako telo vezati za ono što ono već jesge, energiju i informaciju, a da se ono ne dematerijalizuje?
Prof. dr Aleksandar Milošević
Prof. dr Radosav Pušić
Knjigu možete naručini i u “Polimedic-u”